Kada je zapravo kasno?

,,Sada je već kasno.“ „Za to sam prestar/prestara.“ „Da sam barem počeo/la ranije.“

Ovo su rečenice koje u poslednje vreme veoma često čujem – i od mladih i od starijih ljudi. I svaki put

postavim isto pitanje:

Kada je zapravo kasno? Kada smo to postali prestari za svoje snove?

Neko veruje da je posle pedesete godine života kasno za bilo kakvu promenu i kaže: „Što sam živeo, živeo sam.“ Drugima su već tridesete „prekasne“ za novi početak, promenu karijere ili ostvarenje nekog sna.

Ali ko određuje kada je pravo vreme?

Čekajući „pravi trenutak“, lako se može dogoditi da prođu godine, a da taj trenutak nikada ne dođe. Ponekad ne znamo šta zaista želimo niti kojim putem da krenemo. A ponekad to znamo veoma dugo, ali nemamo hrabrosti da napravimo prvi korak.

Dok čekamo da se nešto dogodi, žrtvujemo ono što je najvrednije – vreme. A ono je jedino što nam se nikada neće vratiti.

Onda jednog dana shvatimo da smo nekada želeli nešto veliko. Želeli smo da promenimo posao, pokrenemo sopstveni biznis, naučimo novi jezik, putujemo, završimo fakultet ili jednostavno počnemo da živimo život koji zaista želimo. Ali nismo pokušali.

I tada često kažemo:

„Ma gde ću sada, u ovim godinama?“

A ja tada pitam:

U kojim to godinama?

Kada je kasno početi da živimo svoj život? Da li je za to ikada zaista kasno?

Zamislite da je vaš život jedna linija duga 100 centimetara. Svaki centimetar predstavlja jednu godinu života.

Pronađite na toj liniji mesto na kojem se danas nalazite.

Pogledajte koliko centimetara je ostalo iza vas, a koliko je još ispred vas.

Ono što je iza vas predstavlja godine koje ste već proživeli. To više ne možete promeniti.

Ali ono što je ispred vas predstavlja vreme koje još imate. Vreme u kojem možete da birate kako ćete živeti.

Izbrojte koliko leta možda još imate pred sobom. Koliko godišnjih odmora. Koliko rođendana ćete još proslaviti. Koliko ćete puta zagrliti svoje najbliže, sedeti sa njima za stolom, smejati se i stvarati uspomene.

Neko će tih trenutaka imati više, neko manje.

Na to ne možemo da utičemo.

Ali možemo da utičemo na to kako ćemo ih doživeti.

Hoćemo li svakog rođendana tugovati zato što ih je ostalo manje? Ili ćemo baš zbog toga biti zahvalni što smo i dalje ovde i što još uvek imamo šta da slavimo?

Godine koje su prošle mnogo su manje važne od vremena koje je još pred nama.

Jer upravo od nas zavisi kako ćemo ga iskoristiti.

Da li sreća zaista zavisi od broja godina?

Postoji li trenutak kada je za sreću kasno?

Kada je kasno za ispunjen život?

Čekajući „pravi trenutak“ i očekujući da nam se život jednostavno dogodi, često ne primetimo da on prolazi pored nas.

Jer život se ne događa nama.

Mi se događamo životu.

Mi biramo kako ćemo iskoristiti vreme koje nam je dato.

Mi biramo da li ćemo živeti svoj život ili život prema očekivanjima drugih.

Dok tražimo razloge zašto nešto ne možemo, često zaboravljamo koliko toga ipak možemo. Zaboravljamo šta sve već imamo i na čemu možemo biti zahvalni.

U isto vreme gledamo druge kako ostvaruju svoje ciljeve i govorimo da su imali više sreće.

Ali da li je uspeh zaista pitanje sreće?

Ili je mnogo češće rezultat odluke, znanja, hrabrosti, upornosti i spremnosti da napravimo prvi korak?

Možda pravo pitanje nije:

„Da li je kasno?“

Već:

„Šta ću uraditi sa vremenom koje mi je još ostalo?“

Jer godine ne određuju kvalitet našeg života.

Naše odluke ga određuju.